Mater Familias

Teško je ljudima koji nisu sa Balkana objasniti šta mi, koji smo odavde, podrazumevamo kada kažemo „porodica“. Jednom strancu bi to bili roditelji i rođena sestra ili brat; ovde pod tu definiciju spadaju svi koji su u ikakvoj rodbinskoj vezi sa vašim roditeljima, pa njihovim roditeljima... i kada počnete da nabrajate, nema kraja. Specifično je svakako i to što su ovde svi braća odnosno sestre, dok bi na engleskom, i mnogim drugim jezicima takvi bili smatrani rođacima.

Zato je i teško opisati ispreplitanost svih članova i njihov međusobni uticaj. Gde početi?

PROLOG

I u osmom mesecu je radila. Još jedan dosadan radni dan koji se svodio na pakovanje ampula u plastične kontejnere. Toliko je dugo to radila da je postala mašina nalik pčeli radilici; bez problema je mogla da razgovara sa Olgom koja je sedela preko puta nje, sa druge strane trake, ređa ampule u pakovanja i razmišlja o ručku za sledeći dan. Nekih dvadesetak minuta pred kraj smene osetila je kako se beba okreće, kako je šutira sve jače, ali je sav bol prepisala naporu podizanja kutija, iako su se kolege trudile da joj u što većoj meri pomognu.

Nastojnik je u osam ušao u ogromni, bučni hangar sa četiri trake po kojima su puzile ampule do ruku radnika i saopštio da je smena gotova. Sa Olgom je otišla do prostorije u kojoj su ostavljali radne mantile, nešto što je ličilo na današnje svlačionice i nakon što su pokupile svoje torbice, ispravile nabore na svojim suknjama i proverile frizure u ogledalu, ove dve devojke izašle su iz ogromnog postrojenja koje se zvalo „Staklara“.

Olga je Anicu ponudila cigaretom iz tabakere, koju je ova pripalila. Pošle su zajedno ulicom ka severu; dim cigareta vijorio se iza njih dok su štikle lupale po kaldrmi. I pored relativnog siromaštva, izgledale su kao dve devojke sa naslovnih strana stranih magazina. Imale su frizure koju je svaka žena tog vremena imala, šivenu garderobu koju nisu platile ništa skuplje od ostalih, ali je bilo nečega u njihovom hodu, njihovom načinu držanja cigarete.

Anicina zift crna kosa bila je natapirana, sa leve strane podignuta i zategnuta zelenim češljićem sa sitnim kamenčićima. Na bledom licu, tamne obrve isticale su njeno visoko čelo i prćast nos. Pune usne uvek su bile premazane jarko crvenim karminom. U tonu sa usnama, uredni, dugi nokti sijali su crvenim sjajem. Očigledno je bilo da je trudna, ali je išla ulicom i pušila. Bilo je nekakvog zadovoljstva u tom malom prkosu, u pogledima ljudi dok su prolazili pored nje. Iako taj dan nije bio ni po čemu poseban, osećala se srećno, raspoloženo i po prvi put posle dugo vremena pomisli kako možda ipak sve bude u redu.

Sačekao ju je na uobičajenom mestu.

„Ne, ne opet,“ reče ona tada. Nije ju bilo briga što su prolaznici videli kako leži u jarku i valja se u sopstvenoj povraćki. Nije marila ni što je Olga tu; ona je znala kakva je njena porodična situacija. Bilo joj je teško zato što je verovala da će danas biti drugačije. Zato što je verovala da će posle sinoćne svađe i rasprave o tome da je dete na putu i da će morati da se uozbilji, te njene reči zaista dopreti do njega. A eto ga sad, leži u jarku.

„Olga, nemoj nikada da pokušaaš da promeniš muškarca. Pomozi mi da ga unesem u kuću.“ Olga je ćutke prišla i uhvatila ga ispod desnog ramena. Anica je za to vreme spustila torbicu, izula se i prišla sa njegove desne strane. Nije napravila ni korak, kada je tup udar bola preseče u krstima. Nakon toga ga je ispustila i presavila se u travi. Olga savladana njegovom težinom, skliznula je i jedva uspela da ga lagano spusti nazad u jarak. Pritrčala je svojoj drugarici koja se izvijala i držala za stomak.

„Trči po doktora Anastasijevića. Ne, zovi prvo Vidu. Idi po Vidu. Ona će znati šta da...“ Ostatak rečenice pretvorio se u vrisak. Olga je zbunjeno i uplašeno trčala po kaldrmi, a nakon par sekundi nestala iza ćoška ulice.

Svakim atomom svoje snage, Anica je nekako ustala, a onda uvidela da su joj ruke krvave nakon čega joj se zavrtelo u glavi. Neko je prišao i snažnim rukama podigao sa zemlje. Videla je obrise njegovog lica, imao je uredno podšišane brkove i tople oči. Nekako je skupila snage da mu saopšti kuda da je nosi. Ubrzo se našla na svom krevetu. Nekoliko sekundi kasnije čula je Vidin glas. Zahvaljivala se nekom, a nečije ruke počele su da joj skidaju odeću.

Sve ostalo delovalo je kao u snu. Govorili su joj da gura, što je uz veliki napor i radila. Stvarnost i san su se smenjivali iz sekunde u sekundu. Bol je zamenio osećaj olakšanja, čula je plač bebe i osetila Vidin parfem kada ju je ova poljubila u čelo.

Godina je bila 1951. Olga Vajagić došla je na ovaj svet.